Čaršija

Čaršija ima oči.

Krupne, sive, jezivo hladne.

Na tren ih suzi i skrije pogled

Međ trepavice duge,

Fantastično duge.

Čaršija ima uši.

Velike, gole, osetljive vrlo.

Čas ih načulji i čuje šapat,

Pokret nasluti,

Pa sluša i ćuti,

Sluša i ćuti.

Čaršija ima nos.

Veliki, grbav, na vrhu je špic.

Da onjuši sve, zabode gde treba,

Da ne propusti pir.

Čaršija ima usne.

Ogromne, tanke, iscerene skroz.

Od njih iskrivi

Il mio osmeh,

Il tužnu crtu,

Da sazna šta god.

Čaršija ima jezik.

Dugačak, žvalav, oštar ko mač.

Njime oplete, vija te, vija,

Seče te, pljuje.

Čaršija ima ruke.

Gubave, krupne,  nezgrapne.

Da te dohvati, da te ne pusti,

Da si joj plen.

Čaršija ima noge.

Šapate, krive, beskrajno duge.

Njima stiže gde biti ne može

I gazi te, gazi...

Čaršija nema srca ni mozga.

Toplo, crveno, ni sivo, ni belo,

Vijuge, nit komore.

Čime da shvati i šta da oseti

Čaršija voli priče.

Sveže, sočne, glupe i prazne.

Crći će jadna,

Ako ne hrani tog crva sumnje,

Tu svoju boljku,

Večitu glad,

Da zna, da zna.

    Suzana Bogdanović