Krivica

Nisam im ja kriv. Vidim, gledaju me ispod oka, onako podlo, s puno mržnje. Da mogu, raspeli bi me na pravdi Boga. Piju pivo, sede tu kao poslednji klošari i svi su im krivi. Država i preduzeće, a posebno ostvareni ljudi kao ja. Mrmljaju sebi u bradu. Jedino Marko Štreber se odvažio da mi se obrati:"Gologuzi, imaš nešto da nam kažeš?"

Ja, Vlada zvani Gologuzi, nadimak mi prilepiše još u osnovnoj školi. Jeste, gaća na guzici nisam imao. Otac mlad umre, majka nas je sama othranila. Večito gladan, gologuz, bedan, željan. Jedino me Marko nikada nije tako nazvao, a nisam ni ja njega po nadimku oslovljavao. Imao je ideju da ja mogu bolji uspeh postići, donosio mi sveske, rešavao zadatke, objašnjavao istoriju, biologiju...Ma, ko će gladnog stomaka pamtiti.

Imao sam ja boljih ponuda. Pridružio sam se bandi lokalnih mangupa, šenlučio po kraju, imalo se tako svega. Valjao neku robu, muvao, varao, al dobro, bilo je koristi. Bilo je za pljesku svakog dana, majci i bratu sam pomagao, bilo je za pljugu, kasnije za viski. Bilo je lakše živeti i disati.

Ovi moji, sadašnje pivopije, upisaše srednje škole, fakultete, mlatiše se po Beogradu godinama, vratiše se važni, inžinjeri, zaposliše se. Vidim, neka su gospoda, al nekako nikad nisu znali da žive. Oženiše se, dobro, dobiše klince, dobro, letovanja, zimovanja, ništa posebno. A ja sam živeo. Putovao, trgovao, kupao se u svetlima velegrada, jurcao, varao, lagao i ni jednom nisam pao. Povezao sam se sa bitnim ljudima, onim što znaju biznis, onako prirodno, bez tih njihovih diploma. Ja sam živeo, oni životarili, živuckali, ma ništa posebno. Onda je došlo neko novije doba. Morala se posedovati diploma, zbog statusa, posla, poslovanja. Godine su neke stigle, treba se uozbiljiti. Iskopaše odnekud moju diplomu.Lepo piše moje ime i prezime, iznad naziv nekog fakulteta, Bog bi ga znao.Uz to auto, odelo, sve ful. Dadoše mi zadatak, da podignem određeno preduzeće.

E, tu se kola slomiše, a nisam kriv, pokojne mi majke. Ja ušetah u preduzeće, kao NEKO. Ovi moji iz osnovne, ovi što su me Gologuzanom zvali i ovaj dobri Marko Štreber, svi van. Naređenje- rezati, smanjivati, tako sačuvati preduzeće, za one naše. Uh, nije mi bilo baš lako, ali biznis je to, nisam ja kriv. Dobacivaše mi, pljuvaše me, al izdržah sve. Pravio sam se da ih ne poznajem.

Evo, sad su tu, pred birtijom, oni s jedne, ja sa druge strane. Ko im je kriv? Dok su sedeli u toplim sobama i učili iz njihovih knjiga, bubali, ja sam se mučio, stavljao glavu u torbu, eee... Oni su hteli sve po pravilu, a život ne priznaje pravila.

Podigoh glavu, ipak sam ja direktor. Pogledah ih sve onako razočarane, smušene.

" Imam Štreberu šta da vam kažem, imam! Nisam vam ja kriv. Krivica je samo vaša. Niste hteli da plivate. Zašto se niste snašli?"

tekst i foto: Suzana Bogdanović