Dok jutro na hleb miriše

Hodam nepoznatim ulicama

dok jutro na hleb miriše.

Ne mogu vam reći 

kako ovaj grad diše,

nisam ga upoznala.

A čuvam uspomene

pod pazuhom pesama

i ne mogu vam reći

koliko jako me boli

svaki korak što ostaje za mnom

na tuđoj kaldrmi.

I gledam strane osmehe.

Decu zlatnih očiju,

ljude crnih šalova

i nikog ne prepoznajem,

a jutro na hleb miriše.

I ne mogu vam reći 

zašto se smejem.

I ne poznajem razloge 

svog nagonskog ludila.

A moje srce?

Ono korača i vrišti,

jer stanuje u meni,

a diše sa druge strane reke.

I kažete mi:

" Dođi, 

nije te davno ovde bilo."

Ma nije me davno

nigde bilo.

Nema me, 

jer hodam nepoznatim ulicama,

ne znam ni kako se 

ovaj grad zove

i jako me boli svaki korak

što ostaje za mnom 

na tuđoj kaldrmi,

dok jutro na hleb miriše.

                                                         

  

Suzana Bogdanović