Pala ti je kruna sa glave? Eno je ispred tvojih nogu… Oooh...Vidi, poderane su ti i pantalone na kolenima, krv se pomešala sa prašinom, suze ti naviru, usta se polako krive u plačljivu liniju. Liče ti se umusavilo, ruke se uprljale, kosa ti je sva raščupetana. Ups...
Pogled ti luta. Pa, gde su sad roditelji? Ma…Kuda su nestali? Ovo nije moguće, lepo nije moguće. Niko ti nikad nije rekao da kruna može sa glave da padne. Niko! I nikada! Zar je to moguće? Pogled ponovo luta. Nema roditelja, a ti ne možeš više da čekaš. Odlučuješ, zamolićeš prolaznike.Eno fine tete iz komšiluka. Da, ona će pomoći. Uvek se tako fino smeškala, mirisala na belu čokoladu, ponekad na ljiljane. „Hej teto, hej“, dozivaš je.“Pala mi je kruna, direkt u prašinu. Molim te, nema mame i tate, dohvati mi je.“ Fina teta, sva nasmejana, s lakoćom prolazi, maše ti. U žurbi je, kaže. Hm... Kako je drska, pomišljaš. A koliko juče bila je divna. Suze sleću niz obraze do iskrivljenih, polunapućenih usana. Veštica je, misliš. Kruna i dalje leži u prašini...
Aha, eno finog čike iz prodavnice, on će sigurno pomoći. Uvek je pričao smešne doživljaje iz svog detinjstva i učio decu raznim trikovima. „Čiko,čiko, molim te pomozi. Pala mi je kruna sa glave.Hej, zar me ne vidiš? Hej, pa to sam ja, najlepše i najpametnije dete koje dolazi u radnju.“ On odlazi, kao da te ne čuje.“Hej čiko, pa znaš me. Mamino i tatino dete, dekino i bakino mezimče. Znaš me, nosim krunu od rođenja. Najlepše dete, ono kome se svi dive... Treba mi mala pomoć, samo da mi dohvatiš krunu. Heeej...“ Ma, šta je ovo danas? I gde su ti roditelji nestali? Trebalo bi da su uvek tu. Hm…
Eno drugara tvojih. E, oni će ti pomoći. Idu ka tebi, pa da. Ništa bez prijatelja, pravih prijatelja. Šta? Štaaaa? Videše te u takvom stanju I tu prokletu krunu u prašini, iskolačiše oči, iskeziše usne, na mah iznenađeni, pa prasnuše u smeh. Smeju se I smeju, ti još jače places I places, suze se mešaju sa prašinom, krvava kolena klecaju, usne se krive u najstrašniju grimasu, oni se okreću I odlaze… Odlaze, lepo vidiš I više ne znaš šta bi. Lepo ne znaš…
“Ne znam…Ne znam ni kako mi se ovo desilo, ni kako kruna može da padne sa glave, ni kako da je vratim na mesto, ne znam ni zašto dobar čika I dobra teta nemaju vremena za mene. A tek drugari, moji drugari… Zašto su mi okrenuli leđa I otišli? Šta je sa ovim svetom i ljudima? Ovo se nikad nije desilo, nikada I nikome.”
Vidim, već odustaješ. Svom težinom sedaš u prašinu, pored krune, one koju nosiš od rođenja I places, goorko places. Evo, ja ću ti reći. Za početak ustani, podigni krunu, duni da se prašina razleti sa nje I vrati je na glavu. Kako god znaš, biće dobro. Onda otresi prašinu sa kolena. Boleće malo, a ti stisni zube, nije to ništa. Na kraju, obriši suze, podigni glavu I kao da ničega nije bilo samo kreni.
“ Dobro, a ko si sad pa ti? I gde su moji roditelji I kada će doći?”
Ja sam bivše dete, sto puta oguljenih kolena, brade i laktova. Moja je kruna sva ulubljena od padova. A tvoji roditelji sad će, samo da razbiju stakleno zvono...
Tekst i fotografija: Suzana Bogdanović
Comments
Post a Comment