Prihvatanje različitosti, oblikovanje života

      Dok koračamo kroz život, grabeći iz radnih dana u vikend, iz vikenda lenjo ulazeći u novu sedmicu, nismo ni svesni šta nam se u stvari događa, kako se ta naša putanja oblikuje i kako oblikuje nas. One cipele koje smo na početku života obuli, onda kada su bile nove, uglancane, sjajne, u međuvremenu postaju prašnjave, izlizane, pa mokre od vode, umazane od blata.

      Kada nas neko pita o novostima, govorimo kako ničeg novog nema, da je sve isto, ustaljeno, obično. Onda nam se dogodi okret, koji nas protrese, razduva se nekakav vetar, nanese prašinu u oči, promrsi kosu i tada shvatimo. Život nije ravna linija, za sobom vučemo repove, svaki smeh se računa, a svaka tuga taloži. Takođe vidimo da nismo oni od pre pet meseci, od pre pet godina, da nas ne muče isti problemi, da nas ne raduju iste sitnice.

      Najviše nas obeleže ljudi. Njihovo prisustvo i odsustvo, ljubav i mržnja, razumevanje i odbijanje. Bilo kako da utiču na nas, sigurno nas delom pomere i promene.

      Prijateljstva nekada traju celog života, nekada baš kratko. Ne znači svako udaljavanje da je druženju kraj. Udalje nas obaveze i životne prilike. Ima onih ljudi, koji su toliko duboko povezani i kada se ne vide i ne čuju danima, znaju da mogu računati jedni na druge.

      Postoje relacije koje se čine nemogućim. Kad je neko totalno drugačiji od vas i mislite da ne biste mogli sa njim ni kafu da popijete, a život vas tako u jednom momentu demantuje i primora. Pa popijete kafu sa tom toliko različitom osobom, pa popijete sok, onda poželite da prestanete sa dizanjem nosa i bez obzira na okolnosti,da podelite parče hleba. Onda vam se to učini simpatičnim i pređete preko nekih svojih postulata, onih “kod mene to ne može, ja to nikad ne bih…” Jednog dana shvatite da vam je ta osoba tako prirasla za srce i da sve vaše raličitosti su u stvari ono što vas sada spaja.

      U osnovnoj školi, prilikom premeštanja po klupama, razredna je odredila da sedim sa dečakom koji me nije podnosio, a nisam iskreno ni ja njega. Sad kad vratim film, ne znam koji su razlozi bili za to. Bunili smo se protiv novog rasporeda, ali razredna je bila neumoljiva. Vremenom smo navikli i to je sada jedna baš smešna uspomena. Može se pripisati i mladim godinama. Onda  to isto doživim na poslu, kad sam već prevalila tridesetu i samim tim imala iskustva u kakvoj takvoj komunikaciji sa različitim ljudima. Stres je bio neverovatan. Dve različitosti u istom kavezu, dve nepopustljivosti primorane da spuste loptu. Godina mučnog povlačenja konopca čas levo, čas desno. Zatim kao na filmu, period prilagođavanja, pa rasplet. Neko, ko je do juče važio za nepouzdanog i neozbiljnog, postane vam jedini od poverenja, pokaže da ima srca i to postupcima,a ne rečima. Sada znam da ozbiljnost u ophođenju ne garantuje poverljivost. Većina tu ozbiljnost glumi, bilo da bi izvukla od vas tajne ili pak misli da je to merilo kulture. Kultura je sačuvati tajnu, kultura je i pomoći kada treba, ne samo pričati, bacati reči niz vetar. Kultura je ućutati kada svi o nekom loše govore, stati uz tu osobu i uprkos svemu i svima ostati.

      Život čine prijatelji. Povremeni, stalni, iskreni, veseli, tužni, neozbiljni, ozbiljni, prolazni… Trenuci s njima nas oblikuju i upravljaju. Različitosti nas privlače i hrabre. Svaki čovek je priča za sebe, a svaka priča je novo iskustvo. Ne sudite o toj priči po iskustvima drugih, pročitajte sami, razmislite. Bitan je balans…

Suzana Bogdanović