Hiljade svetova i svaki dupliran

Imala sam poziv...i pitanje: „ Može li od lekova da me boli glava?“ Pauza... „U stvari, imala sam udarac u glavu...više udaraca.“ Pokušavam da razumem, da kažem nešto pametno. Sutradan na fb-u vlasnica je najšireg osmeha na svetu, a oči sijaju. Modrice pokriva nekom aplikacijom iz telefona, verovatno.

Dobila sam poruku: "Treba mi novac, dete mi je bolesno... znam da se ne znamo puno, ali molim te razumi.“ Ne odgovaram. Valjda neki crv sumnje, jer se to tako ne radi, ne traži se tim putem. Te godine, kao i većinom prethodnih nemam novca da vodim decu na more. Nakon nekoliko dana  isti pošiljalac poruke, sa fb-a se kezi široko... Mislim da mu vidim krajnike. Porodično je na moru. Iznad fotografije piše nešto u smislu „ima se, može se...bahato“. Da, vrlo bahato...

Otvaram fb, jutro je. Početna strana šareni se od tanjira, punih naravno. Čini mi se da me zapahnu mirisom hrana dekorativno aranžirana. Gostiona na jugu Francuske... „Mi to tako“ i osmeh četvoročlane porodice. Dvoje radno sposobnih inače ne rade nigde. Mi zaposleni verovatno ne znamo s novcem...

Ispod vesti o samoubistvu gomila prosipa znanje. Pljuje po čoveku, a ne poznaje ga. Narkoman, budala, znala sam ga, znao sam ga... Onda se nadovezuju ekipe nevernika, vernika, navijača, otimača, dokonih domaćica, nepogrešivih, pametnih, pametnih...mnogo pametnih. S druge strane njihovih ekrana su njihovi haosi.

Gospođa u pedesetim na fb-u ima gomilu fotografija. Iz spavaće sobe, pred velikim ogledalom, iz kupatila (sa urednom sanitarijom), iz sobe nekog hotela, sa poslednjeg seminara, pet zvezdica (nek crkne komšiluk). Strogo napućena usta, isturene grudi, skupa toaleta...ma još se ona drži. Sretoh je van fb a. Pretpostavite...

Hiljade svetova i svaki dupliran. Jedan za sebe, drugi za ljude, jedan sa modricom, drugi sa osmehom. 

Hiljade osmeha...Vani su kiseli, na fb-u slatki. Ovde se ujedaju, tamo se ljube, ovde se kude, tamo se hvale.

Samo kažem... tek tako...

                       foto i tekst: Suzana Bogdanović