Kalup je za cipele

Odmah po završetku škole svi su pitali kada ću se zaposliti. Kada sam se zaposlila, pitali su kad ću da se udam. Po rođenju prve bebe, kada će druga. Nakon druge više me niko ništa nije pitao. Usledilo je doba deljenja saveta kako čuvati i vaspitati decu, da li ih držati u rukama, da li ispunjavati ili ne njihove želje, šta je najbolje za decu, šta je najbolje za muža i mene i još hiljadu bla, bla, bla, a da ja ni za jedan odgovor nisam postavila pitanje.

Drugarici koja se još nije udala  rođendan čestitaju sa “…i da se do sledećeg rođendana udaš”. Koje su njene želje niko i ne misli, jer zaboga to je za njih normalan sled okolnosti, pa zašto bi ona bila drugačija. 

Onima koji su u braku neko vreme, a nemaju dece, svi požele da što ih što pre dobiju. Niko se ne bavi mišlju da je možda čačnuo tešku ranu, prosto “ajte molim vas, pa kud ćeš lepše želje”, bez osećaja da druge možda nešto muči.

Jednom prilikom, u vreme kad sam dosta smršala, osoba koja me jedva poznaje, onako u prolazu pita: “Jel si to smršala što si htela ili si nešto bolesna?” 

Bez razmišljanja, neki ljudi su izabrali da budu mirođija u svakoj čorbi, da im nos vazda bude u svačijoj zadnjici, da gvire kroz tuđe prozore, bez da se sakriju i tom prilikom da ne prestaju sa savetima. Svet mere po svojim idejama, kao da smo svi jednako satkani od istih želja, navika, odluka…kao da je život prav put i nema levog ni desnog, ni crnog, ni belog… 

Čude se ako preskočite neku od zacrtanih karika. Ako odstupite, odmah stižu opomene i pitanja, te zašto si, te nemoj tako, moraćeš ovo, a kada sam ja, videćeš ti…I opet to bla, bla, bla, sve u vetar, bez cilja, bez mere. 
Imam utisak da zapene pričajući svoje priče, potpuno nesvesni svojih želja. Da li ih uopšte imaju? 
Usvojenih životnih repera se drže kao pijani za plot, pritiskaju druge kao gluv gajde, nikad svoji, uvek pametni…

Da je čovek nastao u krojačkoj radnji, od komada tkanine i konca, mogli bi ga ukrojiti po želji i dati mu etiketu. 
Da sam cipela, lako bi me u kalup, napravili bi od mene broj po svojoj želji. 
Da sam od šećera, u kalupu bi bombone napravili. 
Svima bih bila jednako simpatična i slatka, sve po ukusu. 

Rođena sam kao izdanak ljudske vrste i  neću da budem tuđe očekivanje. Biram da mislim, da osećam i želim, da nađem sama svoj put, da odem i levo i desno, da krojim život, a ne on mene, da iskačem iz kalupa, okvira…da budem svoja, a da pri tome ne oštetim druge. Na njihovo žaljenje, a na svoju sreću, naravno biram da budem čovek.

foto i tekst: Suzana Bogdanović