Svako od nas ima jedna leđa i dve ruke.Posedujemo po jednu dušu.Toliko džepova da ponesemo sebe i po nešto tuđe, više muka nego radosti, jer u sreći i o sreći svojoj će nas retko ko obavestiti.
Mnogi očekuju da svoje džepove presipaju u tuđe, da oslobode sebi mesta za nešto bolje.
Ima onih koji to lako dozvole, pa rašivaju delove sebe, stavljaju na čekanje svoje muke zarad tuđih, da oslobode mesta, da neko ne pati, da se nađu baš kad treba.Guraju u te svoje zakrpe svakakve potrebe i nepotrebe. Dopuštaju da ih žuljaju, tište, povređuju i da brinu... Brinu kao za sebe, pa i više od toga.
Jednog dana popuste konci, veze koje drže sve te korisne i nekorisne misli, tuđe suze, tuđa htenja.
Jednog dana se prospu sva strpljenja, sva ćutanja, sva ta očekivanja nagurana u tuđe džepove.
U besu oni drugi počnu da šamaraju tog nekog ko je teglio, ko je vukao za obe strane.
U besu smo svi slični detetu, onom koje histerično vrišti i valja se po prašini.
Svako od nas ima dve noge, da na njih sam ustane.
Svako od nas ima po jednu glavu i onaj kažiprst, da ga stavi na čelo, postavi pitanje i da da odgovor...
A ŠTA SAM JA URADIO ZA SEBE?
Divno napisano. Svaka čast!💖
ReplyDeleteHvala Anđela. Obično napišem tekst kad podvučem crtu. Dalje nema.
DeleteTacno se vidi da si ovde podvukla neku crtu,nesto sam ovih dana i ja u tom nekom raspolozenju svima nama treba jedno dosta je.Oaetljive osobe naj vise pate.
ReplyDeleteČitaš me 😁
Delete