Da ga boles’

Povremeno mi se dogodi flešbek... 

Specifičan miris, pokret, scena, vrati me u prošlost, teleportuje na potpuno drugo mesto, probudi mene klinku, nekad onu u nanulama, a nekad onu tinejdžerku koja je mislila da sve najbolje zna. Likovi iz detinjstva ožive sa svim svojim rečima. 

Nekad u razgovoru, izlete iz naših usta te tuđe reči, kojima smo se smejali, čudili, iskreno smatrajući ih glupim. 

Sad vidim da su majke naših roditelja imale više znanja, a malo učenja. 

Te, često neuke žene, bile su naviknute da se oslanjaju uglavnom samo na sebe, a za sve ostale da budu tu kad treba. 

Učile su od svakog novog dana, od slučaja do slučaja, pratile i mudro zaključivale. 

Ne mari – često su govorile nama deci, recimo kad povredimo kolena, pa plačemo kao da nam "creva izlaze". Da, tako su nazivale te male smakove sveta. Sad vidim, bili su ništa pred onim što nam je tek usledilo i sa čime se sada tek tako pomirim, a zove se život.

"Budi stišana" – tim rečima opominjana sam da se smirim, da ne brzam, da budem strpljiva. Ukapirah tek kad su mi tridesete bile na izmaku i još vežbam. 

Naučih da nekad vežem konja gde gazda kaže, jer ako napravim glupost, "posle mogu samo da se slikam". Hm...

Što se priče o konju tiče, da ne spadam s njega na magarca, jer on je poznat po onoj „magarac bio, magarac ost’o“ i sve tako, pa u krug. 

Bilo je u tim njihovim izrekama čitavog životinjskog carstva. Sad vidim da su to sve same mudrosti bile.

Kad je nekog baš briga za sve, pričale su da ga boli kao kad vola uštinu za rog. Sad učim i to da pustim da mi porastu rogovi, pa da ne brinem što su Nemci u Lapovu, jer "Će bude dobro, nemo se sikiraš".... to su često govorile. 

Na kraju krajeva, tokom života, prepliću se dobro i loše, samo se mi uzalud „živi pojedemo“. 

Mislila sam da su babe uvek bile tako stare i da ne razumeju naše godine, a mi smo tek polazili putem kojim su one prošle. Odrasle u mnogo težim uslovima, prekaljene često i sa dva rata, učile su nas da ne budemo sebični, da delimo, darujemo, da ne bude po onoj „nit pas kosku glođe, nit je drugom daje“. 

Za njih smo svi mi mladi bili i lepi, ali... Često su govorile „lep si, budi pametan“, a mi smo se i dalje smejali. Danas, čini mi se, previše lepote oko nas, a nažalost, malo pameti. 

Pričale su i pričale, a nama su te reči na jedno uvo ulazile, pa odmah potom na drugo izlazile...

O nepopravljivima- tako vek proveo, takav će i da se iscepa.

O nesmirenima- leti kao barjak. 

O svojim banalnim tajnama- ne mora svako da zna gde ja idem. 

O tuđim tajnama- šta se to mene smatra. 

O sudbini - vrana koja te zakljuca, ta će i da te dokljuca. 

O gledanju u svoja posla - oni nek rade njiihov poso, a mi ćemo naš. 

O maleru, a i sreći- koga ’oće, njega ’oće. 

O različitostima- ne može šut sa rogatim. 

O nemogućem- kad na vrbi rodi grožđe... 

Danas, kad smo mi, nekadašnji klinci, polako počeli da naziremo bore na licu, da se žalimo na kostobolju i brojimo nekoliko sedih u kosi, obično uz kafu, u priči o životu, iz naših usta istrči po koja od ovih mudrosti. 

Smejemo se ponovo, ali sada malo sa ljutnjom na sebe same, što nismo pratili date nam smernice. 

Sada, kada smo shvatili poentu, već malo pomireni sa životom, shvatamo koliko je svaki problem "za vreme", koliko bespotrebno "bijemo glavu" i baš poput majki naših roditelja, vrtimo glavama, sležemo ramenima i ponavljamo njihove reči, one uz koje smo odrastali... Da ga boles’...